User:R21-17/sandbox

From Wikipedia, the free encyclopedia

Економија рударског послованја[edit]

Данашњи изглед рудника Трепча

Не постоји пуно података који говоре о економисању у старом рударству. Према тестаменту дубровачког властелина Јунија Соркочевића (1410) изричито је да се са приходима од шест делова јаме Славомир у Трепчи финансирају истражни радови - Са којим деловима паунам све шурфе које имам, а нешто и остаје од прихода; ти делови ме стају доста динара и од њих се надам да ће моји синови имати доста динара. Из наведеног може се приметити да је будућа добит ту стављена у неодложну зависност од паунања, финансирања радова, а само финансирање потиче од прихода оних делова који садрже руду. Потенцијални финансијери прво су морали уложити у постројења - било је неопходно да купе јаму или делове јаме, односно топионицу или неки њен део.У јами Суседа у Сребреници четири дела јаме су вредела 35 дуката. Дотична јама била је у почетној фази и тек је настојала да дође ка руди и витла којим се руда извлачила. Један део је вредео непуних 9 дуката, мало више од тадашње литре сребра. Не зна се на колико делова је јама била подељена, па се не може закључити колика је била вредност целог постројења. Свакако, оно што је уложено исплатило би се одмах по добијању количине руде потребне за литру финог сребра.

У шумадијском Руднику једна четвртина јаме стајала је 4 литре сребра, што је око 30 дуката. То значи да је цела јама вредела 120 дуката, па је требало произвести бар 15 литара финог сребра како би се уложено исплатило. Непосредно пре пада Деспотовине у нередовним приликама су целе три јаме на Церу купљене за 55 дуката, што значи да је вредност сваке поједине јаме била око 20 дуката. Крајем 14. века два дела јаме Стара пударија у Новом Брду коштала су 20 литара сребра, односно 150 дуката. Из овога се може закључити да је цела јама вишеструко вредела, с тим што се у овом случају не зна из колико делова се састојала. У време парнице вођене око делова у Старој пударији експлицитно се тврдило да више не вреде колико су вредели јер су застарели. Евидентно је да је цена зависила од многих фактора, укључујући и фактор близина лежишта и процена количине и квалитета руде, који играју најважнију улогу.

О промени вредности рудника током исцрпљивања стриктно говоре и турска испитивања предузимана крајем 15. века у циљу обнове рудника и повећању производње сребра. Динамика је морала бити присутна када је реч о појединим рудничким објектима попут читавих рудника, и рударских базена, јер је деловала на процену њихове вредности.

На располагању је само један податак о цени топионице, у пределу Крива Река. Никша де Баска, Дубровчанин, продао је коло (carrum) свом земљаку Ратку Милославићу за 32 литре сребра, што одговара суми од 250 дуката. Било је неопходно да топиноца дуго ради како би се исплатило оно што је уложено. Сразмерно је произвела толику количину сребра, али уз велике трошкове, што се касније и показало. У новобрдском крају све до данас задржао се топоним Никшино коло.

Када би се куповино9м делова постао гварак потенцијални финансијер би се укључио у незаустављиву траку плаћања жамкошта у коме је цена радне снаге имала важно место. Из дубровачких докумената се не може ништа закључити о плаћању радника, јер су документи настаи у односима међу трговцима, па се у њима и огледају основни трговачки интереси. Податке о платама налазимо тек у документима турског доба међу којима је део настао у тражењу што економичнијих решења и што веће користи.

О величини улагања у текућу производњу у предутрском добу може се судити индиректно, на основу неколико усамљених одлука дубрковачке владе из 1458. године о одоравању да се из града изнесе новац у време кад је због ратних и нередовних прилика то иначе било забрањено. Властелину Сигисмунду Ђурђевићу било је одобрено да у Сребреницу пошаље 500 дуката за радове на његовим јамама. Важност ове информације повећава околност да је властелин морао да се закуне да ће новац послужити само за ту сврху, и ни за шта друго. У исто време је другом властелину, Ђорђу Гучетићу, било одобрено да пошаље 450 дуката за руде и јаме, јер је имао удела у некој топионици. Суме новца су велике и непосредно сведоче о обиму улагања у току радова, мада није познато за који временски период је толики новац био потребан. Истом приликом је трговцу Ђурину одобрено да у исте сврхе може да пошаље 80 дуката, што доводи до закључка да је било и скромнијих улагача.

Има података који говоре о редовном притицању прихода од јама и делова, али како нису биле познате друге важне околности, првенствено број делова и период у коме је приход остварен, не може се судити о односу уложеног и добијеног. Марин Градић је са својом браћом имао делове рудника у Сребреници и Новом Брду. Спомињао их је у тестаменту, не наводећи никакве појединости. Два месеца након његове смрти, туторима његових наследника исплаћено је 70 литара сребра. Уколико је сребро на исти начин притицало и осталих месеци, Градић је имао приходе од преко 400 литара сребра на годишњем нивоу.

Данашњи изглед области Новог Брда

Само у случају већ поменуте Старе пударије може се са сигурношћу проценити однос између уложеног и добијеног у одређеном периоду. Приходи од два дела те јаме стављени су под секвестар у новембру 1390. од стране конзула и судија Новог Брда. После смрти власника, Павка Звијездића, два дела те јаме преузео је његов брат Матко. Како је и Матко убрзо умро, делове су преузели његови наследници, а у међувремену су се појавили кредитори власника са захтевима да им исплате Павкова дуговања. 2 године касније, према захтеву тужитеља Климета Гучетића, требало је да је било убрано 70-80 литара сребра, и он је полагао право на то као на део свог потраживања, наглашавајући како жели само приходе јер се трошкови одбијају. Тужена страна није оспоравала ток догађаја и понудила је Гучетићу да преузме делове. Међутим, пресуда је била у корист наследника Звијездића. Судећи по ономе што је изнето на суду, овај рудник је био веома уносан јер су за непуне две године делови донели чистог прихода четири пута више него што је била њихова вредност.

Рачун расхода при обради руде из Трепче[edit]

Транспорт 60 кабала руде од рудника до складишта 1 аспра по каблу(60 аспри) Цена руде из Пикине 20 кабла по 75 аспри (1.500 аспри) Цена руде из Зиац 40 кабла по 25 аспри (1.000 аспри) Транспорт руде од складишта до рошта (пола аспре по каблу) (30 аспри) Радници који тријеришу и туцају руду (20 аспри) Два мајстора који перу руду,први 3 апре дневно 4 дана, други 4 аспре дневно (28 аспри) Нјихови помоћници 2 аспре дневно за 4 дана (16 аспри) 8 хица уља за прженје руде,по 22 аспре хица (176 аспри) 15 товара дрва,по 2 аспре товар (30 аспри) Мајстор и радник који припермају рошт (30 аспри) Транспорт пржене руде од рошта до кола (30 аспри) Плата мајстора за редукцију помоћу окова (смочара) (150 аспри) Плата нјегових помоћника (откапара)(75 аспри) Лице које надзире друге раднике,звано(шафар)(37 аспри) Хица уља за огнјиште (22 аспри) Три тобара сувих дрва по 3 аспре (9 аспри) Метални штап којим се уводи олово у горнји део испунџ (6 аспри) Мајстор који одваја олово од сребра (40 аспри) Надзорници емина и амила који надгледају,по 2 аспре (4 аспре) Такса хице за 60 кабла руде(25 аспри)

Укупно(3288 аспре)

Преглед трошкова је приказан у датој табели.Из нјега можемо видети да већи део трошкова је одпадао на сам рад мајстора. Проценом три четвртине или 73 процената одлази на руду.У остатку највећи удео заузима удео рада,прво мајстора(стручног) око 11,62%,док на материјал и алате и приборе одлази 8,01%,а на транспорт 3,52% [1]


Белешке[edit]

<refrences />

  1. ^ Старо српско рударство(Сима Ћирковић,Десанка Ковачевић,Ружа Ћук)